Učitelj prase na dalekom putu

Bio jednom jedan učitelj prase koji je živeo na "seluuu", dobro Jano, živeo na selu. Jeste, već smo ga pominjali. Učio je seku i batu vučiće, dva zeca, četri-pet bubamara i tako, pun razred raznih životinja. Puno su ga voleli njegovi đačići, jer je važno da slušaš i poštuješ onog ko želi nešto da te nauči - kao ti učiteljicu na baletu.
Došao je raspust i đaci su pošli na razne strane - neki kod bake i deke, neki na zimovanje, a neki su ostali kući da se vole sa porodicom. Učitelj prase odluči da i on pođe na daleki put, misli se - dugo već nisam nigde išao, a možda saznam svašta zanimljivo pa da ispričam mojim malim đacima kad se vratim. Ne može čovek da samo stoji u jednom mestu, nego se spakuješ pa put pod noge, veliki je svet Jano, nije važno ako si mali ili si prase.

I tako učitelj sedne na avion, pa na brod, pa na sanke i stigne, stigne "na Severni pooool", jeste na Severni pol, zima je pa mu se svidelo da vidi kakav je tamo sneg. Kad je došao dočekao ga tata irvas, on im je tamo predsednik - "ohoo učitelju prase, dobar dan, baš lepo što ste došli, dugo nismo imali prase u našim krajevima!", reče predsednik tata irvas. "Brrr što vam je hladno ovde, hvala na dobrodošlici, daj neki čaj molim te" - smrzlo se siroto prase skroz na skroz. Popiše čaj pa u obilazak - irvas mu pokazao gde se sankaju, gde se klizaju, "vidite ovde probušimo rupu na ledu pa lovimo male ribice", jao učitelj sav radostan, misli se ala će deca da se obraduju kad im bude pričao ihaa.
Šetajući tako dođoše do velikog brega i učitelj upita "irvase druže, šta li tamo ima?" A irvas spustio glavu, malo se uplašio pa reče - auu, tamo iza živi jedan opasan stvor. "Kakav stvor prijatelju, jel' mnogo strašan" upita prase, "pa ne znam šta da ti kažem, ako hoćeš sam proveri ali ja tamo ne idem" - reče irvas.
Učitelj prase je bio strašno hrabar, nikada se nije plašio pa ni sad, obuče dve jakne, stavi u korpicu hrane pa put pod noge. Misli se u sebi - "kako da učim moju dečicu da budu neustrašivi ako se ja plašim" i pođe.
Išao je duuugo kroz sneg i mećavu, nogice mu upadala duboko ali se on nije dao. Uporan, neustrašiv i mudar, želeo je da upozna tog neviđenog stvora. Kad je stigao ispred male kolibe koja se sva sijala od vatrice, pokuca tri puta. "Kuc, kuc, kuc, ima li koga?" A tamo - šuš muš, šuuuš neko kao da brzo posprema... I otvoriše se vrata Jano ijaaoo. I na vrata izađe, aha! Mala, preslatka, crna, čupava devojčica! Jeste, devojčica. Pa znam, svi se plašili, a ono devojčica. "Dobar daaaan čika prase, kako ste?" Učitelj u čudu, samo trepće. "Ajte, uđite, taman sam skuvala čaj" - reče mala devojčica. Uđe unutra, pa reč po reč, učitelj sazna da je devojčica došla u avanturu da vidi kakav je taj Severni pol isto kao i on, ali da su se sve životinje uplašile jer nikad nisu videli malu devojčicu i zato niko ne dolazi.
Učitelj je povede u centar severnopolskog sela, upozna je sa svima i reče "pa drugari, irvasi, veverice, sve životinje - to je samo mala devojčica, ako nešto vidiš prvi put ne znači da treba da se plašiš." I svi se zaradovaše devojčici, napraviše veliku žurku i založiše vatricu, pravo veselje nasta, grlili se svi i ljubili ijaooo radosti, a oni se uplašili male devojčice, e šašave životinje jedne!

I tako ti je to Jano, svašta ima, znaš. Spavaj krompiru krofnasti moj.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.

Irvasica u novogodišnjoj avanturi

Vreme je Nove Godine pa je i Deda Mraz rešio da spremi poklone, utegne sanke, zašrafi i premaže malo, valja se na put preko Severnog pola, a gde ćeš nepodmazan...

Probudio se, navukao tregere, otvorio malo prozor, skuvao kafu i sedi za malim stočićem kraj prozora. "Auu ala je danas zavejalo, kako li ću stići svoj deci da podelim poklone pojma nemam..." Misli se Deda Mraz, znaš Jano i veliki nekad nemaju pojma šta da rade. Obuče se lepo pa pravac u štalu kod irvasa. "Zdravo deda oho hooo, jel idemo da delimo pokloneee?", pita se tata irvas, a njegova mala devojčica irvasica radosno skakuće oko tatinih nogu, zamalo da se tata saplete nekoliko puta, šašava devojčica. "Idemo stari prijatelju, kako da ne idemo, samo je dosta zavejalo", kaže Deda Mraz.
Izađu njih dvojica, pritegnu sanke, spakuju poklone i taman da krenu kad neko trči za njima "Eheeej, čekaj malo, a ja? Nećete valjda da ostavite irva
sicu, a vi da idete u avanturu?" Mala irvasica nigde ne ide bez tate, puno ga voli. Jeste, kao ti tvog Goku. Jeste, on nije irvas on je ljud, dobro si to rekla. Ni ti nisi irvasica - isto si ljud, aj sad slušaj.
"Aj uskači na tatina leđa šašavo moje malo, idemo zajedno, pa nisam ja blesav da idem bez tebe negde." I pođu tako, na Severnom polu je mnooogoo hladno, svuda led i sneg, ali je maloj irvasici toplo, šćućurila se na tatim leđima i utonula u krzno pa joj meko i milo. Voze se oni tako, deda i tata irvas pričaju važne priče, a irvasica šćućurena gleda lepi svet i smeši se, baš je briga koliko joj je lepo, pa nego šta.
Zaustaviše se sanke, stigli su kod jednog malog dečaka da mu ostave poklon. Izašao deda iz sanki, uzeo poklon pa na krov počeo da se penje, jeste kroz rupu na krovu da uđe. Ajooj, šta bi? Deda, deda, puno si jeo masno zimus pa ne možeš da uskočiš kroz rupu ijaoo šta sad da radimo... Skoči irvasica, kaže "daj deda poklon, ja sam mala, ja ću da se provučem, nemoj ništa da brineš!" I hop hop doskakuta do Deda Mraza, uze poklončić, preskoči kroz prozor i polako, polako se ušunja kraj kreveca malog dečaka da mu ostavi autić za Novu Godinu. Kad je izlazila okrenu se još jednom "jao, koliko je sladak ovaj mali debeli, moram da ga cokim!" Pa šljus oliza mu obraščić, a deda i tata irvas gledaju kroz prozor, zamalo nisu u nesvest pali - šta sad ako se dečak probudi imaju svi da saznaju za njihovu avanturu! Dečak se samo nasmeši u snu i promeškolji, bilo mu slatko, a mala irvasica ponosna što je pomogla Deda Mrazu i svom tati ponovo skoči na tatina leđa, šćućuri se i tako nastaviše put dalje.. Vidiš ti to, kad si mali možeš mnogo da pomogneš, jeste Jano i da se provučeš kroz svaku rupu, i to je važno, kako da nije.
Sve su poklone podeli i umorni se vratili kući, mala irvasica je skočila mami irvasici u zagrljaj da joj ispriča šta se sve desilo, mnoogooo uzbudljivo, jeste, pa se zagrlila sa svojom porodicom i tako su svi spavkali i gnjavili se i bilo ih je baš briga što napolju vetar huči i sneg pada li pada.

Spavaj šišmišu, moje-najmoje.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.