Šta je sve potrebno za romantičnu večeru u dvoje

"Koju ćeš priču Jano?" - "Može neka sa Minijom i čarobnim gradom?" "Može."

Nekada davno živela je jedna lepa princeza Mini. Živela je u čarobnom gradu na oblaku, u staklenom dvorcu. Puno je volela da pleše, peva i zaliva cveće. Mnogo srećna princeza devojčica! I jednoga dana dok je plesala u hodniku neko

pokuca na vrata - kuuc kuc! Ko li je to? "Mikiii priiiinc!" Jeste, Jano. Miki princ došao u goste kod male Mini.
Zdravo Mini, ijaoo kako si lepa, imaš nešto da večeramo zajedno? Samo izvoli Miki, baš sam nešto skuvala (Mini opasna kuvarica, svašta zna da napravi i torte i kolače...) "I napravila za Mikija soka i vode i ćevapa i pečenja i puuuno masno, jel da mama?" Dobro, nije baš neka romantika uz masno, al ajde..
Mini ga poslužila sa tim ćevapima, dobro ajde, i lepo večerali i smejali se i zadremali. Kad su se probudili, pošli u šetnju po čarobnom gradu na oblaku."Da beru jabuke! I kruške! I kupine!" Jeste, da beru svo voće. Dođu do jabuka, nema ni jedne, neko ih smazao! Pređu na kruške - kad tamo samo prazne grane! Stignu u kupine, a iza jednog grma viri neka crvena kapica... Šta li je sad ovo, misle se, neki lopov se ušunjao kao ti kod nas u krevet... Kad - gnom! Gnom Jano bere one kupine i guta, uopšte ne žvaće, nego kao malo prase haam ham! "Pa čekaj malo prijatelju, nije to lepo, što ne podeliš te kupine pa da svi slatko jedemo?" Upita ga Miki. "Ijaoo izvinite, bio sam puno gladan! Evo i vi se poslužite!" Kako je dobar Gnom, baš lepo zna da deli. I tako su svi ručkali kupine, a onda sa gnomom pođoše u šetnju. Preko brda, pa preko livadice, kroz šumu i kroz pašnjake i stigoše do jedne rečice. Miki i Mini mali, a reka i gnom veliki. Kako sad da pređemo, misle se Miki i Mini, skroz ćemo se pokvasiti... Gnom  ih uze u ruku pa prenese na drugu stranu i tako svi pođoše kućicama srećni i zadovoljni. Kad imaš dobrog druga i sa njime deliš, on ti pomogne i rečicu da pređeš! "Kao Una kad mi je dala sirenu sa torte!" Baš tako, dobar drug kao tvoja Una je mnogo važan drug.

Laku noć leptiriću šareniću moj mali.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.

Poni ribolovac

Bio jednom jedan poni, ljubičastih krila i zvao se Ljubko. Bio je mnoogo pametan, veseo i voleo je puno da se druži. Jednoga dana Ljubko je pošao na reku da peca ribu. Razapeo mrežu, nakrivio šeširić i čeka, čeka da dođu ribice. Dan sunčan, leptirići okolo lepršaju, pčelice zuje, a poni pridremao. Ušuškao se u čamcu i taman da zaspe kad - počne mreža da trža!! Jaaoo, brže-bolje počne Ljubko da izvlači mrežu kad ima šta i da vidi! Pet-šest ribica se uhvatilo - ihaaa, ala će da bude ručak!
Stavi ih u koficu, pa izađe na livadu, lepo zapali vatricu, ribice stavi na ražanj (to ti je kao neki štap) i peče ih, cela šumica miriše! Odjednom nešto počne da šuska u grmlju.. šta li je sad, misli se Ljubko, taman da ručam kad se nešto rašuškalo. A ono, Jano, družina malih ponija pošla na izlet!
"Ijaaaoo Ljubko, gde si druže, šta ima, šta radiš?" "Ćao drugari!!! Evo neke ribice pečem, baš sam mislio da ručam". Gledaju oni poniji u ribice, pa gledaju u Ljubka, gleda Ljubko i njih pa se nasmeši - "ajte drugari da podelimo ove ribice, biće dosta za sve!" Jao kako su  se obradovali, povikaše "svaka čast Ljubko, baš si pravi prijatelj!" I njemu bilo milo, mnogo je lepo kad ručaš u društvu i podeliš, a ne bezveze da sediš sam.
Ručaše zajedno, smazaše one ribice dok si rekao čiča-miča i zaspaše slatkim snom. Kad su se probudili, već granulo sunce, zečevi se rastrčali kroz šumu, svi se probudili lepo. Kad se probudiš važno je da se odmah rastrčiš, može dan da pobegne i šta ćeš onda!
Pođoše poniji da još pečaju ribice, a Ljubko ponovo postavi mrežu da i on neku upeca. Al' ne ide mu... nekad nešto neće pa neće, tako ni Ljubku nisu htele ribice da dođu. Drugari samo pune kofice ribicama, a Ljubko ni jednu da ulovi! Tužan malo Ljubko, ostaće bez ručka, misli se...
Drugari poniji već naložili vatricu i peku ribice, a Ljubko još peca. "Ljubkoooo, družeeee, ajde da se ručaaaa", viču poniji! Jao kako je bio srećan Ljubko, kako se počeo smejati i veseliti! "Evo stižem drugari, čekajte meee!!"
Kakvi su carevi Jano ovi drugari poniji, sve hoće da podele! I Ljubko došao, i dali mu puno ribica da ruča iako ni jednu nije upecao, zato što su njegovi drugari mnogo dobri i zato što je i Ljubko njima dao ribice, sve su podelili mali prijatelji!
I veselili su se, i pevali, i pravili trikove, ma milina jedna! I sve dok mrak već nije prekrio šumu svu, i sve dok okice nisu počele da im se sklapaju, mali veseli poniji što lepo dele - svi su zadremali i ušuškali se da zajedno spavaju!
Eto ljubice moja, lepo i ti spavaj veliko, pametno dete moje!

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.

Svi na vašar!

Sedimo za stolom dok gledamo jednu emisiju za decu gde je glumio jedan nevaljali dečak po imenu Maksiću nesrećo (tako su mene Jano zvali u selu) kad odjednom - jeste, greb greb. Šta li je sad, mislim se, ovi miševi nikako ne spavaju. Dođem do šporeta - "Izvolte, šta ste trebali?" Kaže jedan debeli miš sa blesavom kapom na glavi "Izvin'te molim vas, danas je vašar u Milorcima pa da proverimo dal' neko ide, išli bi brat i ja al' smo bez vozila." Viče deda, "Nema problema, Maksić (tj, ja) gleda emisiju, ja ću da vas vozim."

I pođu oni sa dedom, rekoh "Srećan put, ja ću malo da odmorim, ne moram ni ja na svaki vašar." Uskoče u prikolicu, deda upali traktor, nakrivi šubaru pa polako trk trrrt trrrk... Idu oni drumom, traktor drmusa, prikolica se ljulja, poispadaće miševi, kad iza jednog grma iskoči - ko Jano? Jeste, tigar! "Dobar dan, dobri ljudi, da niste možda na vašar krenuli?" "Ajd, uskači u prikolicu", viče deda. Voze se dalje i naiđu na rečicu. Ona plitka, mala pa točkovima polako prelaze. Zakoči se traktor u vodi, deda se uhvati za glavu - šta sad da radimo, kad se čuje "gllloob glooob (puna mu usta vode), ja ću da vas poguram, al da me vozite na vašar u Milorce!" To bila ajkula Jano, al neka fina, hoće da pomogne u nevolji. Pogura ona traktor, uskoči u prikolicu pa na put dalje.
Vozi deda polako, peva neku pesmu "Caj, caj cajkaaa, iz Novoga Sadaa", sve se ori, one životinje pozadi viču "ajde deda, brže, zatvoriće ringišpiiiil", al' on polako, uživa čovek. Voli deda da ubere neku grančicu pa da čačka zube dok vozi i tako se u prolazu uhvati za neku granu da otkine grančicu, kad odjednom sa grane nešto frrrr i slete mu na nos! Nije orao Jano, on je malo veliki.  Sleteo mu mali vrabac i smeje se dedi na nosu! "Deda, mogu li na vašar sa vama, vidim da ste vesela družina?" "Ajde u prikolicu, uplaši me čoveče, de slećeš tako na nos ko neki džigibau!" I ko je sve u prikolici? Jeste, i tigar i ajkula i miš i vrabac. Popeše se na jedno brdo kad tamo sve svetluca šareno, čuje se pema i smejanje, neka deca trče, mnogo lepo Jano!! Ringišpiiiiiilllll!!! Tooooo!!! Poiskakaše sve životinje, "ćao deda, svaka čast!" potrčaše ka ringišpilu!
I tako su se vozili i smejali i zezali dok mrak skroz nije pao ljubavi moja i dok im se nije pridremalo, a onda su svi zaspali na livadi, ušuškali se kod tigra, on je najmekši i zaspali lepo i milo.

Spavaj i ti ljubice moja, veliko moje dete dobro.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.

Torta višnjevača

Kad sam ja bila mala, vodio me deda da beremo višnje. Kaže ajmo mi ćero, uzmi lepo kanticu pa da naberemo babi za slatko i sok.

A ja mala, a kantica velika Jano. Ja berem one oddole, deda one odgore. Višnje slatke, neka mala, neka velika, neka napukla pa je smažem, kad bereš voćke greota je da ih ne mažeš. Ređam ih u kanticu u krug, pa u gomilicu, ruke musave, ja musava, al slatko. Kaže deda - ne može da dohvati one na vrhu. I šta radimo? Jeste, merdevine, trk po njih. Dovučem merdevine, deda se ispentra, žmirkam kroz ono drvo i sunce, jaaoo deda koliki si veliki, sve možeš da dohvatiš, svaka čast!

Naberemo puuno višnjica pa kući. "Ajte, de ste do sad, jeste sve pobrali?" Smeje se baka i briše ruke o kecelju. "Evo bakice, cela kofica!" Peremo višnje kad, nešto iza šporeta greb, greb. Nije tigar, ovaj put je miš, i to mali beba miš. Kaže "Izvinite molim vas, može dve višnje, mojoj mami je rođendan pa hoću da joj napravim tortu?" Može, naravno ko mišiću da ne da kad tako lepo pita. Uzme dve višnjice pa trk iza šporeta.

Pravimo ja i baka sok i pitu, cela kuća miriše, lepo i toplo nam, čuje se radio, deda opleo kolo, ma milina jedna, vesele se svi. Kad, eto ti opet nešto greb, greb. "Šta je mišiću", pitam ja "jel gotova torta?" "Jeste drugari, evo jedno parče i za vas!"

Ijaooo kakva čast, kakva torta sa višnjicama, e pa svaka čast miško, i da je srećan mami rođendan! I tako smo smazali tortu Jano, i napravili i sok i pitu, pa sam se onda umorila, bio je to dug dan, ručice mi crvene, al nema veze, ušuškam se kraj bake pa hrk hrk i već sam zaspala mala moja devojčice. Dobro, velika!

Laku noć moj mišiću, moje veliko dete.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.