Bio jednom jedan učitelj prase koji je živeo na "seluuu", dobro Jano, živeo na selu. Jeste, već smo ga pominjali. Učio je seku i batu vučiće, dva zeca, četri-pet bubamara i tako, pun razred raznih životinja. Puno su ga voleli njegovi đačići, jer je važno da slušaš i poštuješ onog ko želi nešto da te nauči - kao ti učiteljicu na baletu.
Došao je raspust i đaci su pošli na razne strane - neki kod bake i deke, neki na zimovanje, a neki su ostali kući da se vole sa porodicom. Učitelj prase odluči da i on pođe na daleki put, misli se - dugo već nisam nigde išao, a možda saznam svašta zanimljivo pa da ispričam mojim malim đacima kad se vratim. Ne može čovek da samo stoji u jednom mestu, nego se spakuješ pa put pod noge, veliki je svet Jano, nije važno ako si mali ili si prase.
I tako učitelj sedne na avion, pa na brod, pa na sanke i stigne, stigne "na Severni pooool", jeste na Severni pol, zima je pa mu se svidelo da vidi kakav je tamo sneg. Kad je došao dočekao ga tata irvas, on im je tamo predsednik - "ohoo učitelju prase, dobar dan, baš lepo što ste došli, dugo nismo imali prase u našim krajevima!", reče predsednik tata irvas. "Brrr što vam je hladno ovde, hvala na dobrodošlici, daj neki čaj molim te" - smrzlo se siroto prase skroz na skroz. Popiše čaj pa u obilazak - irvas mu pokazao gde se sankaju, gde se klizaju, "vidite ovde probušimo rupu na ledu pa lovimo male ribice", jao učitelj sav radostan, misli se ala će deca da se obraduju kad im bude pričao ihaa.
Šetajući tako dođoše do velikog brega i učitelj upita "irvase druže, šta li tamo ima?" A irvas spustio glavu, malo se uplašio pa reče - auu, tamo iza živi jedan opasan stvor. "Kakav stvor prijatelju, jel' mnogo strašan" upita prase, "pa ne znam šta da ti kažem, ako hoćeš sam proveri ali ja tamo ne idem" - reče irvas.
Učitelj prase je bio strašno hrabar, nikada se nije plašio pa ni sad, obuče dve jakne, stavi u korpicu hrane pa put pod noge. Misli se u sebi - "kako da učim moju dečicu da budu neustrašivi ako se ja plašim" i pođe.
Išao je duuugo kroz sneg i mećavu, nogice mu upadala duboko ali se on nije dao. Uporan, neustrašiv i mudar, želeo je da upozna tog neviđenog stvora. Kad je stigao ispred male kolibe koja se sva sijala od vatrice, pokuca tri puta. "Kuc, kuc, kuc, ima li koga?" A tamo - šuš muš, šuuuš neko kao da brzo posprema... I otvoriše se vrata Jano ijaaoo. I na vrata izađe, aha! Mala, preslatka, crna, čupava devojčica! Jeste, devojčica. Pa znam, svi se plašili, a ono devojčica. "Dobar daaaan čika prase, kako ste?" Učitelj u čudu, samo trepće. "Ajte, uđite, taman sam skuvala čaj" - reče mala devojčica. Uđe unutra, pa reč po reč, učitelj sazna da je devojčica došla u avanturu da vidi kakav je taj Severni pol isto kao i on, ali da su se sve životinje uplašile jer nikad nisu videli malu devojčicu i zato niko ne dolazi.
Učitelj je povede u centar severnopolskog sela, upozna je sa svima i reče "pa drugari, irvasi, veverice, sve životinje - to je samo mala devojčica, ako nešto vidiš prvi put ne znači da treba da se plašiš." I svi se zaradovaše devojčici, napraviše veliku žurku i založiše vatricu, pravo veselje nasta, grlili se svi i ljubili ijaooo radosti, a oni se uplašili male devojčice, e šašave životinje jedne!
I tako ti je to Jano, svašta ima, znaš. Spavaj krompiru krofnasti moj.
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.
Došao je raspust i đaci su pošli na razne strane - neki kod bake i deke, neki na zimovanje, a neki su ostali kući da se vole sa porodicom. Učitelj prase odluči da i on pođe na daleki put, misli se - dugo već nisam nigde išao, a možda saznam svašta zanimljivo pa da ispričam mojim malim đacima kad se vratim. Ne može čovek da samo stoji u jednom mestu, nego se spakuješ pa put pod noge, veliki je svet Jano, nije važno ako si mali ili si prase.
Šetajući tako dođoše do velikog brega i učitelj upita "irvase druže, šta li tamo ima?" A irvas spustio glavu, malo se uplašio pa reče - auu, tamo iza živi jedan opasan stvor. "Kakav stvor prijatelju, jel' mnogo strašan" upita prase, "pa ne znam šta da ti kažem, ako hoćeš sam proveri ali ja tamo ne idem" - reče irvas.
Učitelj prase je bio strašno hrabar, nikada se nije plašio pa ni sad, obuče dve jakne, stavi u korpicu hrane pa put pod noge. Misli se u sebi - "kako da učim moju dečicu da budu neustrašivi ako se ja plašim" i pođe.
Išao je duuugo kroz sneg i mećavu, nogice mu upadala duboko ali se on nije dao. Uporan, neustrašiv i mudar, želeo je da upozna tog neviđenog stvora. Kad je stigao ispred male kolibe koja se sva sijala od vatrice, pokuca tri puta. "Kuc, kuc, kuc, ima li koga?" A tamo - šuš muš, šuuuš neko kao da brzo posprema... I otvoriše se vrata Jano ijaaoo. I na vrata izađe, aha! Mala, preslatka, crna, čupava devojčica! Jeste, devojčica. Pa znam, svi se plašili, a ono devojčica. "Dobar daaaan čika prase, kako ste?" Učitelj u čudu, samo trepće. "Ajte, uđite, taman sam skuvala čaj" - reče mala devojčica. Uđe unutra, pa reč po reč, učitelj sazna da je devojčica došla u avanturu da vidi kakav je taj Severni pol isto kao i on, ali da su se sve životinje uplašile jer nikad nisu videli malu devojčicu i zato niko ne dolazi.
Učitelj je povede u centar severnopolskog sela, upozna je sa svima i reče "pa drugari, irvasi, veverice, sve životinje - to je samo mala devojčica, ako nešto vidiš prvi put ne znači da treba da se plašiš." I svi se zaradovaše devojčici, napraviše veliku žurku i založiše vatricu, pravo veselje nasta, grlili se svi i ljubili ijaooo radosti, a oni se uplašili male devojčice, e šašave životinje jedne!
I tako ti je to Jano, svašta ima, znaš. Spavaj krompiru krofnasti moj.
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.
Нема коментара:
Постави коментар