Kako se bere kukuruz

Kad smo bile male devojke - jeste Jano ti ista kao ja, Una ista kao teta Lidija, a Sofija ista teta Sneža - e pa nas tri smo puuuno vremena provodile na selu.
Upeklo leto, avgust, deda nas povede da beremo kukuruze. Uskočimo na traktorsku prikolicu pa truuuc truuuc trc do polja kukuruza. Kukuruz raste na visokoj stabljici, obučen u listove koji su oštri i malko ti secne prstić kad ih diraš. Uzmemo kukuruz, skinemo listove pa fljaaas ubacimo u prikolicu. Ili se dodajemo pa onaj najbliži ubacuje. Deda Radovan se svo vreme zeza, gurka nas, priča viceve, ma smejemo se ceo dan! I dok si rekao keks prikolica puna!
Čelo ti se oznoji, bubice proleću na sve strane, a ti opijen - toplinom, mirisima, zadovoljan što si u selu i napolju si ceo dan. Usput pravimo puške i pištolje od stabljike kukuruza da ih poslažemo uz kuću, igraćemo se sutra rata pa da se naoružamo.
Već se i smračilo, dug je dan u kukuruzima ali i on ima svoj kraj.. Stižemo ispred ambara i ubacujemo kukuruze unutra. Čoveče, kakav smo posao napravili! Imaćemo cele zime kukuruza da krkaju krmače i da meljemo i pravimo kukuruzni hleb.
Ušle u kujnu, a taaamo!! A tamo naša dobra baka, jeste - baka Pauna, baka Zokina mama - ispekla nam pitu sa sirom i napravila belu kafu. "Gde ste devojčice moje, ljubi vas baka jeste li se umorile?" Ma kakvi! Ručice nam porumenele od oštrog kukuruza, ali nam srce razigrano i dušice prepune! Pomogle smo baki i deki ihaaaj, pa gde ćeš veće nagrade! Pokrkakmo pitu, mlekce ispijemo u slast, baka nam opere i namaže melemom rukice pa u krevet.
Poguramo se kao sardine i zagrlimo se onako umorne, nema veće sreće nego kad si pomogao i lepo se izmorio, onda je san još lepši, a mala dušica mirnija!

Spavajte moji mali kukuruzovići, čiča miča i gotova priča.

Priča za devojačku pidžama žurku

Na jednom dalekom ostrvu, sakrivenom da niko ne zna gde je, živi pleme neustrašivih devojaka-ratnica. Jašu konje, hitro preskaču svaku prepreku, ma nema spretnijih od njih. Svaka ratnica ima neku svoju veštinu, ne možeš baš da znaš sve, ali uvek možeš da budeš odličan u nečemu.
Jednoga dana kroz tajni prolaz na ostrvo je došao vojnik i rekao im da se veliki rat sprema. Šta je rat? Rat ti je kad svi pošašave pa se biju ko blesavi, i tu nema pobednika jer su svi budale što se uopšte biju. Uglavnom, došao taj vojnik i devojke - ratnice odlučile da mu pomognu zato što imaju veliko srce i pomažu svim dobrim ljudima. Uskočile u čamac pa preko mora i velikih talasa, preko pustinje što pecka stopala i preko ledenih planina došle na jednu veliku livadu gde su se svi svađali i tukli tako da pojma više nemaš ko je počeo. Jedna od njih, zovu je Wonder Woman (Bugari je zovu čudo-žena, meni je to mnogo smešno :)) bila je njihov vođa. Vođa ti je neko ko svima pokaže šta je najlepše u njemu, na primer ti znaš da crtaš, ti da čitaš, ti da plešeš i onda sve njihove veštine zna da upotrebi najbolje. Neko ko se dere nije vođa, taj se samo dere. E pa ova devojka je bila neustrašivi vođa i sve svoje devojke je okupila i rekla im - "devojke moje najbolje, sada ćemo da sredimo ove što prave rat i svađaju se bezveze! Ti oboj nebo u plavo da vide kako im je lepo iznad. Ti počisti celu livadu i prospi cveće da im miriše. Ti ih umiri čarobnom pesmom da stanu i pogledaju oko sebe."
Tako i uradiše. Središe nebo i zemlju i zajedno zapevaše:

"Stani i sačekaj, svet je lep,
nemoj da se svađaš i ne juri svoj rep.
Uzmi druga svog za ruku i pomiri se,
Najlepše živiš kada ne svađaš se."

Svi oni što su pravili rat odjednom se ukipili, kao omađijani. Baciše koplja i mačeve i zagrliše prvog do sebe. Dugo su plakali i bilo im je žao što su se svađali, umesto da prave hiljadu i jednu lepu stvar.
Svaka čast neustrašive devojke, sredile ste sve!

Laku noć moje devojke - ratnice, čiča miča i gotova priča.