Kako se bere kukuruz

Kad smo bile male devojke - jeste Jano ti ista kao ja, Una ista kao teta Lidija, a Sofija ista teta Sneža - e pa nas tri smo puuuno vremena provodile na selu.
Upeklo leto, avgust, deda nas povede da beremo kukuruze. Uskočimo na traktorsku prikolicu pa truuuc truuuc trc do polja kukuruza. Kukuruz raste na visokoj stabljici, obučen u listove koji su oštri i malko ti secne prstić kad ih diraš. Uzmemo kukuruz, skinemo listove pa fljaaas ubacimo u prikolicu. Ili se dodajemo pa onaj najbliži ubacuje. Deda Radovan se svo vreme zeza, gurka nas, priča viceve, ma smejemo se ceo dan! I dok si rekao keks prikolica puna!
Čelo ti se oznoji, bubice proleću na sve strane, a ti opijen - toplinom, mirisima, zadovoljan što si u selu i napolju si ceo dan. Usput pravimo puške i pištolje od stabljike kukuruza da ih poslažemo uz kuću, igraćemo se sutra rata pa da se naoružamo.
Već se i smračilo, dug je dan u kukuruzima ali i on ima svoj kraj.. Stižemo ispred ambara i ubacujemo kukuruze unutra. Čoveče, kakav smo posao napravili! Imaćemo cele zime kukuruza da krkaju krmače i da meljemo i pravimo kukuruzni hleb.
Ušle u kujnu, a taaamo!! A tamo naša dobra baka, jeste - baka Pauna, baka Zokina mama - ispekla nam pitu sa sirom i napravila belu kafu. "Gde ste devojčice moje, ljubi vas baka jeste li se umorile?" Ma kakvi! Ručice nam porumenele od oštrog kukuruza, ali nam srce razigrano i dušice prepune! Pomogle smo baki i deki ihaaaj, pa gde ćeš veće nagrade! Pokrkakmo pitu, mlekce ispijemo u slast, baka nam opere i namaže melemom rukice pa u krevet.
Poguramo se kao sardine i zagrlimo se onako umorne, nema veće sreće nego kad si pomogao i lepo se izmorio, onda je san još lepši, a mala dušica mirnija!

Spavajte moji mali kukuruzovići, čiča miča i gotova priča.

Priča za devojačku pidžama žurku

Na jednom dalekom ostrvu, sakrivenom da niko ne zna gde je, živi pleme neustrašivih devojaka-ratnica. Jašu konje, hitro preskaču svaku prepreku, ma nema spretnijih od njih. Svaka ratnica ima neku svoju veštinu, ne možeš baš da znaš sve, ali uvek možeš da budeš odličan u nečemu.
Jednoga dana kroz tajni prolaz na ostrvo je došao vojnik i rekao im da se veliki rat sprema. Šta je rat? Rat ti je kad svi pošašave pa se biju ko blesavi, i tu nema pobednika jer su svi budale što se uopšte biju. Uglavnom, došao taj vojnik i devojke - ratnice odlučile da mu pomognu zato što imaju veliko srce i pomažu svim dobrim ljudima. Uskočile u čamac pa preko mora i velikih talasa, preko pustinje što pecka stopala i preko ledenih planina došle na jednu veliku livadu gde su se svi svađali i tukli tako da pojma više nemaš ko je počeo. Jedna od njih, zovu je Wonder Woman (Bugari je zovu čudo-žena, meni je to mnogo smešno :)) bila je njihov vođa. Vođa ti je neko ko svima pokaže šta je najlepše u njemu, na primer ti znaš da crtaš, ti da čitaš, ti da plešeš i onda sve njihove veštine zna da upotrebi najbolje. Neko ko se dere nije vođa, taj se samo dere. E pa ova devojka je bila neustrašivi vođa i sve svoje devojke je okupila i rekla im - "devojke moje najbolje, sada ćemo da sredimo ove što prave rat i svađaju se bezveze! Ti oboj nebo u plavo da vide kako im je lepo iznad. Ti počisti celu livadu i prospi cveće da im miriše. Ti ih umiri čarobnom pesmom da stanu i pogledaju oko sebe."
Tako i uradiše. Središe nebo i zemlju i zajedno zapevaše:

"Stani i sačekaj, svet je lep,
nemoj da se svađaš i ne juri svoj rep.
Uzmi druga svog za ruku i pomiri se,
Najlepše živiš kada ne svađaš se."

Svi oni što su pravili rat odjednom se ukipili, kao omađijani. Baciše koplja i mačeve i zagrliše prvog do sebe. Dugo su plakali i bilo im je žao što su se svađali, umesto da prave hiljadu i jednu lepu stvar.
Svaka čast neustrašive devojke, sredile ste sve!

Laku noć moje devojke - ratnice, čiča miča i gotova priča.

Avanture dva mačeta - mačići u selu

Bila jednom dva crna mačeta, seka malo veća i mali brat. Mnogo su bili šašavi, voleli se, mjaukali, oližu šapicu pa se prevrću u krug, ma cirkus jedan.
Jednom dva mačeta uskočila u neki kamion što je išao u selo. Truc brrrmm brm brm-brm brm, preko livada i kroz šumicu, pa kroz kaljavi put truuuc truc truc, zamalo ne poispadaše, da se nisu čvrsto zagrlili, sve se čuvaju blesavci.
I stigli u selo, ošamućeni, sve se teturaju dok iskaču iz kamiončeta.
"Batooo, eno krmače mjauuu hu!" Viče seka mačić, a bata mačić trčkara oko nje. Polako, polako, prišunjali se krmači, ono malo sve šapicom pokazuje - da preskoče perdu. Gura seka malenog da se ispentra, ovaj op ooop op i preskoči, a seka mačić u dva poteza hop-hop, to njoj mačiji kašalj.
Krmača jede kukuruze, taman stigao ručak. Stavila i portiklu, molim lepo, pa ako sam krmača nisam neka svinja, jel'te, misli se... Mačići se malko uplašili, ali znaju oni - dok su zajedno niko im ništa ne može. Stegne seka malog pod mišku, ajde debeli, sad ćemo mi da je sredimo. I skoče na krmaču u dva poteza, šašavci!
Điiihaaaa, mačići misle da su neki kaubojci, zamišljaju da imaju po veelki šešir, krmača da je divlji prepijski konj, a oni idu u opasnu avanturu. Krmača se koprca, skače, mačići se kandžicama drže, svašta Bože, smejali se svi ljudi što su se okupili!
Posle par minuta krmača se strese, mačići popadaše u blato smejući se, pa se još u njemu povaljaše - mačići prasići!
Uskočiše u neku baricu da se operu pa sve smejući se i trčkajući pravac kući.
Već je i mrak počeo da pada, veče meko i mirno, dođoše ispred svoje kućice, a tamo ih mama i tata čekaju sa pečenom pitom - "Pa šašavci jedni, gde ste to bili, šta ste radili?" Eheeej, da znaju samo! Skočiše mačići na njih, izmaziše se pa su posle svi zajedno gledali Tarzana i jeli kokice, šta ih briga!

Čiča miča mali mačići i nemoj više da je neko jahao krmaču!

Potraga za blagom

# priča za Janu i Kostu dok se voze kući iz Caribroda#

Na Divljem zapadu ima veeeliko blago. Kovčeg pun puncat dijamantima, zlatom, biserima, ma ima šta hoćeš.
I jednoga dana sestra i brat - Hrabra i Hrabri su se zvali - pođu da traže blago. Spakovali rančeve, po vodu i sendvič, uzjahali konje i krenuli kroz preriju i prašumu...

Hrabriii i Hraaabraaa
Na puuutu su saad,
jašuuu u potrazi za blaaagom dok je meeesec još mlaaad

(tako je išla pesma neka dok su jahali tako)

Kad, odjednom, ispred njih iskoči pleme Indijanaca! Ijaooo, majko mila, ala su se uplašili! Šta će sad, sto posto će da ih smažu Indijanci. Stisli se jedno uz drugo, čuvaju se, a Indijanci ih opkolili, privezali i stavili na divlje konje. Odveli ih u svoje selo, već mrak počeo da pada.

Tamo u indijanskom selu trče dečica gola oko vatre i pevaju, smeju se, imaju samo ogrlice oko vrata. Slobodni, veseli, nista im sem vatrice i prirode ne treba. Hrabri i Hrabra, iako su bili puno hrabri, ipak se uplašli, šta će sad da bude, pojma nemaju. Glavni Indijanac, poglavica Lavlje Srce stavio ih na sred kruga i pita ih - "ooo Hrabri i Hrabra, gde ste vi to pošli?" - "pošli smo da tražimo blaago, dijamante i zlaaato čika poglavice" - kažu u
glas. A poglavica stade, gleda ih pa počne pesmu jaku, uz bubnjeve:

Blaaago vi traaažite, dijamante i smaragde teee,
A ne znateee da u srcu blago se krijeee.
Dok se smejeeeeš i igraaaš, blago celog sveta tvojeee jeee
Dok se grliiiš i ljuuubiš, srce prepuuunooo jeee!!

Gledaju brat i sestrica, šire im se okice, srce im naraslo, shvatili su. Da blago nije u kovčegu tom, već u ljubavi i srcu slobodnom!
Pa se razgališe, dečica im donesoše hranu i izgrliše se sa svima i tako su pevali i smejali se do duboko u noć i još dva dana plus!

A kad su otišli u svoje Hrabro selo svi ih upitaše ljutito - "Gde je blaaago? Gde su dijamanti?? Ništa niste doneli!" A sestrica i brat se pogledaše i prasnuše u smeh:

"Blagooo je ovde u srcu velikooom,
svakooo ko se smeje bogat je dušom tooom!"

Kako divno rekoše maleni, celo selo se nasmeja i shvati šta je blago pravo i svi se izradovaše i odlučiše da blago u srcu traže, a Hrabri i Hrabra se punoo voleli i zezali i bilo baš veselo.

Čiča miča i gotova priča, aj sad mir još 100 km :)))

Bio jednom jedan što se plašio

Bio jednom jedan što se plašio..."A jel' dečak ili čovek?" Svejedno, može i devojčica. E pa taj što se plašio Jano tri puta je prao ruke kad dođe sa igrališta. Dok opere ruke, svi već večerali, dok se okrene - on ostane gladan. Kad ide u školu, dve kape stavi. Dok ih skine svi već naučili, a on ništa. Taj što se plašio mnogo je vremena bezveze trošio. Najbolji drug mu je bio jedan što se ama baš nikako nije plašio. Obično to tako bude, nađeš nekog prijatelja koji ti pomogne da se manje ili više plašiš.
Jednog dana, pošla dva druga - "Plašljivko i ovaj Tvrdi", jeste, ta dvojica, pošli na jezero da se kupaju. Dan topao, jutro tek svanulo, prijatelji poneli peškire i korpu za piknik pa polako put jezera. Voda mirna, kao staklo se sija, jedna grana polako ljulja ribice u plićaku. Plašljivko sede na obalu da vidi da li mu se voda sviđa, pa dal' oće u nju ili neće, pa šta će, pa kako će i dok se on tako razmišljao njegov drug se i isplivao i ribu ulovio i sad je na vatrici peče. "Ajde Plašljivko druže da ručkamo, jesi gladan?" A on se misli - dal' jesam ili nisam, ma možda ću i da preskočim. Drugar opet uskoči u vodu, dohvati čamac, zavesla ceo krug oko jezera i ponovo se vrati kraj Plašljivka. Utom i sunce polako poče da zalazi. I drugari pođoše kući. Kada je Plašljivko stigao svom domu rekao je roditeljima da je ceo dan sedeo na jezeru. A drug je ispričao celu pustolovinu - i  da je plivao, i čamac vozio, i ribu pecao i jeo. Kao da zajedno nisu bili! Eto ti Jano, vidiš kako dan može zalud da ti prođe ako se plašiš. Zato mala moja Jana - Majana nikada nemoj da se plašiš nego oštro i na prvu i tačka.

Aj sad dupe na jug i u krug i spavanjac, čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.

Čunga-dunga pleme

Jano, moj tata, Žarko, pričao nam je priče o naučniku i naučnici pred spavanje. Mogao si da biraš ili to, ili priče o mačku u čizmama ili "kad sam ja bio mali". A naučnik i naučnica su uvek imali neke avanture.

Jednog dana pođu njih dvoje da se voze po Africi u svom kamionu. Dan topao, pirka vetrić, prolaze kraj žirafa, krda slonova i ponekog lava. Odjednom, u daljini, čuje se "Čunga dunga-dunga da! Čunga-dunga-dunga da!" Šta li je to, misle se... Parkiraju kamion pa polako, polako se prišunjaju, već počeo da pada mrak, nebo crveno i pomalo crno, a u daljini odakle glas dopire vidi se veeelika vatra.
Dođu do jednog žbuna i provire... "Čunga dunga-dunga da! Čunga-dunga-dunga da!" Sve glasnije je i glasnije! Pleme čunga-dugna pleše oko vatre, sve crni ljudi šareno obučeni, nemaju mnogo odeće, ali ono što imaju je toliko šareno pojma nemaš!
U sredini, pored vatrice, sedi mala crna, čupava devojčica "Lunga se zove, mama!" Jeste, Lunga Jano. Maloj Lunga devojčici je rođendan i prave joj proslavu. Njen tata Čunga prišao joj je plešući i na čelo stavio jedan znak - "Moja mala Lunga, ovaj znak na tvom čelu znači da možeš videti sve u mraku, a zvezde će biti tvoje vodilje!" Neverovatno!
U tom trenu devojčica Lunga potrča ka žbunju u kom su bili naučnik i naučnica (jer sad može da vidi sve u mraku) i reče "Dooođite prijatelji na moju rođendansku zabavu, ništa se ne bojte!" Čoveče, kako su se obradovali! I otrčaše do vatre i celo pleme i Lunga i njen tata Čunga, svi su plesali ples Čunga dunga-dunga da! Čunga-dunga-dunga da, sve dok se nije mesec istopio skroz, a mlado, meko sunce počelo da boji nebo u rumenu zoru.

Tako ti je to moja Janice po Afrikama, svakakva čuda imaju!

Do meseca i nazad i do sunca, a sad spavaj mišiću moj.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano,

Učitelj prase na dalekom putu

Bio jednom jedan učitelj prase koji je živeo na "seluuu", dobro Jano, živeo na selu. Jeste, već smo ga pominjali. Učio je seku i batu vučiće, dva zeca, četri-pet bubamara i tako, pun razred raznih životinja. Puno su ga voleli njegovi đačići, jer je važno da slušaš i poštuješ onog ko želi nešto da te nauči - kao ti učiteljicu na baletu.
Došao je raspust i đaci su pošli na razne strane - neki kod bake i deke, neki na zimovanje, a neki su ostali kući da se vole sa porodicom. Učitelj prase odluči da i on pođe na daleki put, misli se - dugo već nisam nigde išao, a možda saznam svašta zanimljivo pa da ispričam mojim malim đacima kad se vratim. Ne može čovek da samo stoji u jednom mestu, nego se spakuješ pa put pod noge, veliki je svet Jano, nije važno ako si mali ili si prase.

I tako učitelj sedne na avion, pa na brod, pa na sanke i stigne, stigne "na Severni pooool", jeste na Severni pol, zima je pa mu se svidelo da vidi kakav je tamo sneg. Kad je došao dočekao ga tata irvas, on im je tamo predsednik - "ohoo učitelju prase, dobar dan, baš lepo što ste došli, dugo nismo imali prase u našim krajevima!", reče predsednik tata irvas. "Brrr što vam je hladno ovde, hvala na dobrodošlici, daj neki čaj molim te" - smrzlo se siroto prase skroz na skroz. Popiše čaj pa u obilazak - irvas mu pokazao gde se sankaju, gde se klizaju, "vidite ovde probušimo rupu na ledu pa lovimo male ribice", jao učitelj sav radostan, misli se ala će deca da se obraduju kad im bude pričao ihaa.
Šetajući tako dođoše do velikog brega i učitelj upita "irvase druže, šta li tamo ima?" A irvas spustio glavu, malo se uplašio pa reče - auu, tamo iza živi jedan opasan stvor. "Kakav stvor prijatelju, jel' mnogo strašan" upita prase, "pa ne znam šta da ti kažem, ako hoćeš sam proveri ali ja tamo ne idem" - reče irvas.
Učitelj prase je bio strašno hrabar, nikada se nije plašio pa ni sad, obuče dve jakne, stavi u korpicu hrane pa put pod noge. Misli se u sebi - "kako da učim moju dečicu da budu neustrašivi ako se ja plašim" i pođe.
Išao je duuugo kroz sneg i mećavu, nogice mu upadala duboko ali se on nije dao. Uporan, neustrašiv i mudar, želeo je da upozna tog neviđenog stvora. Kad je stigao ispred male kolibe koja se sva sijala od vatrice, pokuca tri puta. "Kuc, kuc, kuc, ima li koga?" A tamo - šuš muš, šuuuš neko kao da brzo posprema... I otvoriše se vrata Jano ijaaoo. I na vrata izađe, aha! Mala, preslatka, crna, čupava devojčica! Jeste, devojčica. Pa znam, svi se plašili, a ono devojčica. "Dobar daaaan čika prase, kako ste?" Učitelj u čudu, samo trepće. "Ajte, uđite, taman sam skuvala čaj" - reče mala devojčica. Uđe unutra, pa reč po reč, učitelj sazna da je devojčica došla u avanturu da vidi kakav je taj Severni pol isto kao i on, ali da su se sve životinje uplašile jer nikad nisu videli malu devojčicu i zato niko ne dolazi.
Učitelj je povede u centar severnopolskog sela, upozna je sa svima i reče "pa drugari, irvasi, veverice, sve životinje - to je samo mala devojčica, ako nešto vidiš prvi put ne znači da treba da se plašiš." I svi se zaradovaše devojčici, napraviše veliku žurku i založiše vatricu, pravo veselje nasta, grlili se svi i ljubili ijaooo radosti, a oni se uplašili male devojčice, e šašave životinje jedne!

I tako ti je to Jano, svašta ima, znaš. Spavaj krompiru krofnasti moj.

Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.