Kako se bere kukuruz

Kad smo bile male devojke - jeste Jano ti ista kao ja, Una ista kao teta Lidija, a Sofija ista teta Sneža - e pa nas tri smo puuuno vremena provodile na selu.
Upeklo leto, avgust, deda nas povede da beremo kukuruze. Uskočimo na traktorsku prikolicu pa truuuc truuuc trc do polja kukuruza. Kukuruz raste na visokoj stabljici, obučen u listove koji su oštri i malko ti secne prstić kad ih diraš. Uzmemo kukuruz, skinemo listove pa fljaaas ubacimo u prikolicu. Ili se dodajemo pa onaj najbliži ubacuje. Deda Radovan se svo vreme zeza, gurka nas, priča viceve, ma smejemo se ceo dan! I dok si rekao keks prikolica puna!
Čelo ti se oznoji, bubice proleću na sve strane, a ti opijen - toplinom, mirisima, zadovoljan što si u selu i napolju si ceo dan. Usput pravimo puške i pištolje od stabljike kukuruza da ih poslažemo uz kuću, igraćemo se sutra rata pa da se naoružamo.
Već se i smračilo, dug je dan u kukuruzima ali i on ima svoj kraj.. Stižemo ispred ambara i ubacujemo kukuruze unutra. Čoveče, kakav smo posao napravili! Imaćemo cele zime kukuruza da krkaju krmače i da meljemo i pravimo kukuruzni hleb.
Ušle u kujnu, a taaamo!! A tamo naša dobra baka, jeste - baka Pauna, baka Zokina mama - ispekla nam pitu sa sirom i napravila belu kafu. "Gde ste devojčice moje, ljubi vas baka jeste li se umorile?" Ma kakvi! Ručice nam porumenele od oštrog kukuruza, ali nam srce razigrano i dušice prepune! Pomogle smo baki i deki ihaaaj, pa gde ćeš veće nagrade! Pokrkakmo pitu, mlekce ispijemo u slast, baka nam opere i namaže melemom rukice pa u krevet.
Poguramo se kao sardine i zagrlimo se onako umorne, nema veće sreće nego kad si pomogao i lepo se izmorio, onda je san još lepši, a mala dušica mirnija!

Spavajte moji mali kukuruzovići, čiča miča i gotova priča.

Priča za devojačku pidžama žurku

Na jednom dalekom ostrvu, sakrivenom da niko ne zna gde je, živi pleme neustrašivih devojaka-ratnica. Jašu konje, hitro preskaču svaku prepreku, ma nema spretnijih od njih. Svaka ratnica ima neku svoju veštinu, ne možeš baš da znaš sve, ali uvek možeš da budeš odličan u nečemu.
Jednoga dana kroz tajni prolaz na ostrvo je došao vojnik i rekao im da se veliki rat sprema. Šta je rat? Rat ti je kad svi pošašave pa se biju ko blesavi, i tu nema pobednika jer su svi budale što se uopšte biju. Uglavnom, došao taj vojnik i devojke - ratnice odlučile da mu pomognu zato što imaju veliko srce i pomažu svim dobrim ljudima. Uskočile u čamac pa preko mora i velikih talasa, preko pustinje što pecka stopala i preko ledenih planina došle na jednu veliku livadu gde su se svi svađali i tukli tako da pojma više nemaš ko je počeo. Jedna od njih, zovu je Wonder Woman (Bugari je zovu čudo-žena, meni je to mnogo smešno :)) bila je njihov vođa. Vođa ti je neko ko svima pokaže šta je najlepše u njemu, na primer ti znaš da crtaš, ti da čitaš, ti da plešeš i onda sve njihove veštine zna da upotrebi najbolje. Neko ko se dere nije vođa, taj se samo dere. E pa ova devojka je bila neustrašivi vođa i sve svoje devojke je okupila i rekla im - "devojke moje najbolje, sada ćemo da sredimo ove što prave rat i svađaju se bezveze! Ti oboj nebo u plavo da vide kako im je lepo iznad. Ti počisti celu livadu i prospi cveće da im miriše. Ti ih umiri čarobnom pesmom da stanu i pogledaju oko sebe."
Tako i uradiše. Središe nebo i zemlju i zajedno zapevaše:

"Stani i sačekaj, svet je lep,
nemoj da se svađaš i ne juri svoj rep.
Uzmi druga svog za ruku i pomiri se,
Najlepše živiš kada ne svađaš se."

Svi oni što su pravili rat odjednom se ukipili, kao omađijani. Baciše koplja i mačeve i zagrliše prvog do sebe. Dugo su plakali i bilo im je žao što su se svađali, umesto da prave hiljadu i jednu lepu stvar.
Svaka čast neustrašive devojke, sredile ste sve!

Laku noć moje devojke - ratnice, čiča miča i gotova priča.

Avanture dva mačeta - mačići u selu

Bila jednom dva crna mačeta, seka malo veća i mali brat. Mnogo su bili šašavi, voleli se, mjaukali, oližu šapicu pa se prevrću u krug, ma cirkus jedan.
Jednom dva mačeta uskočila u neki kamion što je išao u selo. Truc brrrmm brm brm-brm brm, preko livada i kroz šumicu, pa kroz kaljavi put truuuc truc truc, zamalo ne poispadaše, da se nisu čvrsto zagrlili, sve se čuvaju blesavci.
I stigli u selo, ošamućeni, sve se teturaju dok iskaču iz kamiončeta.
"Batooo, eno krmače mjauuu hu!" Viče seka mačić, a bata mačić trčkara oko nje. Polako, polako, prišunjali se krmači, ono malo sve šapicom pokazuje - da preskoče perdu. Gura seka malenog da se ispentra, ovaj op ooop op i preskoči, a seka mačić u dva poteza hop-hop, to njoj mačiji kašalj.
Krmača jede kukuruze, taman stigao ručak. Stavila i portiklu, molim lepo, pa ako sam krmača nisam neka svinja, jel'te, misli se... Mačići se malko uplašili, ali znaju oni - dok su zajedno niko im ništa ne može. Stegne seka malog pod mišku, ajde debeli, sad ćemo mi da je sredimo. I skoče na krmaču u dva poteza, šašavci!
Điiihaaaa, mačići misle da su neki kaubojci, zamišljaju da imaju po veelki šešir, krmača da je divlji prepijski konj, a oni idu u opasnu avanturu. Krmača se koprca, skače, mačići se kandžicama drže, svašta Bože, smejali se svi ljudi što su se okupili!
Posle par minuta krmača se strese, mačići popadaše u blato smejući se, pa se još u njemu povaljaše - mačići prasići!
Uskočiše u neku baricu da se operu pa sve smejući se i trčkajući pravac kući.
Već je i mrak počeo da pada, veče meko i mirno, dođoše ispred svoje kućice, a tamo ih mama i tata čekaju sa pečenom pitom - "Pa šašavci jedni, gde ste to bili, šta ste radili?" Eheeej, da znaju samo! Skočiše mačići na njih, izmaziše se pa su posle svi zajedno gledali Tarzana i jeli kokice, šta ih briga!

Čiča miča mali mačići i nemoj više da je neko jahao krmaču!

Potraga za blagom

# priča za Janu i Kostu dok se voze kući iz Caribroda#

Na Divljem zapadu ima veeeliko blago. Kovčeg pun puncat dijamantima, zlatom, biserima, ma ima šta hoćeš.
I jednoga dana sestra i brat - Hrabra i Hrabri su se zvali - pođu da traže blago. Spakovali rančeve, po vodu i sendvič, uzjahali konje i krenuli kroz preriju i prašumu...

Hrabriii i Hraaabraaa
Na puuutu su saad,
jašuuu u potrazi za blaaagom dok je meeesec još mlaaad

(tako je išla pesma neka dok su jahali tako)

Kad, odjednom, ispred njih iskoči pleme Indijanaca! Ijaooo, majko mila, ala su se uplašili! Šta će sad, sto posto će da ih smažu Indijanci. Stisli se jedno uz drugo, čuvaju se, a Indijanci ih opkolili, privezali i stavili na divlje konje. Odveli ih u svoje selo, već mrak počeo da pada.

Tamo u indijanskom selu trče dečica gola oko vatre i pevaju, smeju se, imaju samo ogrlice oko vrata. Slobodni, veseli, nista im sem vatrice i prirode ne treba. Hrabri i Hrabra, iako su bili puno hrabri, ipak se uplašli, šta će sad da bude, pojma nemaju. Glavni Indijanac, poglavica Lavlje Srce stavio ih na sred kruga i pita ih - "ooo Hrabri i Hrabra, gde ste vi to pošli?" - "pošli smo da tražimo blaago, dijamante i zlaaato čika poglavice" - kažu u
glas. A poglavica stade, gleda ih pa počne pesmu jaku, uz bubnjeve:

Blaaago vi traaažite, dijamante i smaragde teee,
A ne znateee da u srcu blago se krijeee.
Dok se smejeeeeš i igraaaš, blago celog sveta tvojeee jeee
Dok se grliiiš i ljuuubiš, srce prepuuunooo jeee!!

Gledaju brat i sestrica, šire im se okice, srce im naraslo, shvatili su. Da blago nije u kovčegu tom, već u ljubavi i srcu slobodnom!
Pa se razgališe, dečica im donesoše hranu i izgrliše se sa svima i tako su pevali i smejali se do duboko u noć i još dva dana plus!

A kad su otišli u svoje Hrabro selo svi ih upitaše ljutito - "Gde je blaaago? Gde su dijamanti?? Ništa niste doneli!" A sestrica i brat se pogledaše i prasnuše u smeh:

"Blagooo je ovde u srcu velikooom,
svakooo ko se smeje bogat je dušom tooom!"

Kako divno rekoše maleni, celo selo se nasmeja i shvati šta je blago pravo i svi se izradovaše i odlučiše da blago u srcu traže, a Hrabri i Hrabra se punoo voleli i zezali i bilo baš veselo.

Čiča miča i gotova priča, aj sad mir još 100 km :)))