Kad malo porasteš Jano, ići ćeš u Ameriku. To je veeelika zemlja, ima puno prerija (neka velika livada sa tršavom travom) gde lisice trče slobodno, a ti putuješ na konju. Možeš da uzmeš malog konja, ponija, ako ti je tako lakše, samo ponesi puno sendviča da ne ogladni konjić.
I kreneš ti tako po Amerikama, điha điha đihaha, kroz preriju, sretneš Indijance - ljude sa šarenom odećom koji stalno pevaju, divni neki ljudi. Pa ti daju malo soka u kamenu čašicu, sve je kod njih naopako i lepo. I tako Jana putuje po veelikoj zemlji, već se gasi sunce, a ti se smestiš kraj velikog kamenjara nekog i gledaš kao se sunce crveni, konjić već zaspao, grickaš slamčicu, trepćeš i misliš se gde ćeš sutra. Kad se sunce probudi, ustanete i konjić i ti, doručkujete jaja na vatrici (daš i njemu, puno je gladan) pa na put dalje.
Stigne Jana u maleni grad u prašumi Amazon, sve crvči od vrućine i pesme i miriše na kišicu, bućneš se u reku, pliiivaš daleko daleko i hooop eto te u Rusiji, to je tek velika zemlja, a tamo imaju predivan voz - zove se Transsibirska železnica. Velika neka reč, ali vredi - uđeš u voz, utopliš se će
bencetom (konja parkiraš kod životinja drugih, dosadno njemu kod tebe u vozu) i gledaš kroz prozor. Tu-tuuu polazi voz, napolju sneg prekrio krovove kuća, toliko je hladno, a tebi toplo, naručiš čaj i platiš iz mini maus torbice, ponela si da ti se nađe. Pa kroz prozor dalje idu velika stabla drveta, široka kao dva ringišpila, pa neka deca trče za vozom, gađaju te voćkicama, a ti ćapiš jednu kroz prozor i smeješ se sa njima.
Odspavaš malo, a kad se probudiš - imaš šta i da vidiš. Voz stao da napravi pauzu (puno se umorio) i svi izašli da se kupaju u nekom roze jezeru, jedu ljubičaste jabuke, zelene lubenice, crvene banane, sve nekako šareno i šašavo. Pita se Jana gde je stigla, izvede konjića iz vagona kad na nekoj tarabi piše "Brazil", neverovatno! I tu plešeš sa onim šarenim ptičicama što smo ih gledali večeras, igraš i smeješ se, sve je toplo i meko, umorila si se već princezo bebo, dug je to dan bio, svašta si videla i sada hoćeš da spavaš, jel tako bebana moja?
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano
I kreneš ti tako po Amerikama, điha điha đihaha, kroz preriju, sretneš Indijance - ljude sa šarenom odećom koji stalno pevaju, divni neki ljudi. Pa ti daju malo soka u kamenu čašicu, sve je kod njih naopako i lepo. I tako Jana putuje po veelikoj zemlji, već se gasi sunce, a ti se smestiš kraj velikog kamenjara nekog i gledaš kao se sunce crveni, konjić već zaspao, grickaš slamčicu, trepćeš i misliš se gde ćeš sutra. Kad se sunce probudi, ustanete i konjić i ti, doručkujete jaja na vatrici (daš i njemu, puno je gladan) pa na put dalje.Stigne Jana u maleni grad u prašumi Amazon, sve crvči od vrućine i pesme i miriše na kišicu, bućneš se u reku, pliiivaš daleko daleko i hooop eto te u Rusiji, to je tek velika zemlja, a tamo imaju predivan voz - zove se Transsibirska železnica. Velika neka reč, ali vredi - uđeš u voz, utopliš se će
bencetom (konja parkiraš kod životinja drugih, dosadno njemu kod tebe u vozu) i gledaš kroz prozor. Tu-tuuu polazi voz, napolju sneg prekrio krovove kuća, toliko je hladno, a tebi toplo, naručiš čaj i platiš iz mini maus torbice, ponela si da ti se nađe. Pa kroz prozor dalje idu velika stabla drveta, široka kao dva ringišpila, pa neka deca trče za vozom, gađaju te voćkicama, a ti ćapiš jednu kroz prozor i smeješ se sa njima.
Odspavaš malo, a kad se probudiš - imaš šta i da vidiš. Voz stao da napravi pauzu (puno se umorio) i svi izašli da se kupaju u nekom roze jezeru, jedu ljubičaste jabuke, zelene lubenice, crvene banane, sve nekako šareno i šašavo. Pita se Jana gde je stigla, izvede konjića iz vagona kad na nekoj tarabi piše "Brazil", neverovatno! I tu plešeš sa onim šarenim ptičicama što smo ih gledali večeras, igraš i smeješ se, sve je toplo i meko, umorila si se već princezo bebo, dug je to dan bio, svašta si videla i sada hoćeš da spavaš, jel tako bebana moja?
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano
Нема коментара:
Постави коментар