Šargarepa pošla da traži sreću

Bila mala šargarepica, jeste i mama i tata šargarepa, ko je još lud da nema roditelje šargarepe. I ta mala šargarepica je bila puno vesela devojčica, svašta je umela, čudo jedno, umela je na primer da preskače po tri mini i mini na podu, ili da kaže gde ode sunce kad padne mrak, sve isto kao ti Jano, jeste. A leeepaa, baš leeepa – pa kao i svaka šargarepa. I mama i tata šargarepa lepi i narandžasti, čudo jedno.

E tako ta mala šargarepica lepa krene jednog dana u svet da traži sreću, kao teta Lidija kad je bila mala pa stigla čak do prizemlja. Kako to već ide kad kreneš da tražiš sreću, spakovala je u crvenu maramu sa belim tufnama sve što šargarepi može da treba na dalekom putu – smoki, miki i mini i majcu ako se uprasi. Zavezala maramu, okačila na štap pa na put, nema, mora da se požuri, neće sreća sama da dođe.

Krenula lepo pešice, stigla do neke livade, a tamo čitava družina leptirića, silno se obradovala šargarepica! Koliko se samo igrala sa njima, jurili se tamo-vamo, ma šou su pravili, mnogo zabavno bilo. Spakuje ona njih u maramu pa na put dalje. Kraj potočića neko lepo cveće, miriše šargarepica pa joj se u glavici vrti od miline, ne da je lepo Jano i mirisno, ma milina! Spakuje i cvetiće.

Naiđe na neko brdašce, na njemu trava zelena i mekana, valjala se šargarepica po travi, sve meko i mirisno, misli se šargarepica “nema ništa lepše na svetu!”, skupi i malo travice u maramu pa reši da se vrati kući, računa teška joj marama, a ona ipak samo mala devojčica.

I stigne u svoju sobu, već pao mrak, ugasi svetlo, legne u krevet, pusti leptire iz marame, a oni lete u krug i pevaju tiho “džun gale-gale-ga”, zuje u šarenim bojama i lepeću krilima. Prospe cvetiće iznad glavice, ono miriše i smeši se. Pokrije se mekanom travicom i zaspe nasmejana i srećna, vidiš Jano, našla šargarepica sreću, svaka čast, baš je prava carica!

Čiča miča, gotova priča, spavaj Jano.