Bio jednom jedan poni, ljubičastih krila i zvao se Ljubko. Bio je mnoogo pametan, veseo i voleo je puno da se druži. Jednoga dana Ljubko je pošao na reku da peca ribu. Razapeo mrežu, nakrivio šeširić i čeka, čeka da dođu ribice. Dan sunčan, leptirići okolo lepršaju, pčelice zuje, a poni pridremao. Ušuškao se u čamcu i taman da zaspe kad - počne mreža da trža!! Jaaoo, brže-bolje počne Ljubko da izvlači mrežu kad ima šta i da vidi! Pet-šest ribica se uhvatilo - ihaaa, ala će da bude ručak!
Stavi ih u koficu, pa izađe na livadu, lepo zapali vatricu, ribice stavi na ražanj (to ti je kao neki štap) i peče ih, cela šumica miriše! Odjednom nešto počne da šuska u grmlju.. šta li je sad, misli se Ljubko, taman da ručam kad se nešto rašuškalo. A ono, Jano, družina malih ponija pošla na izlet!
"Ijaaaoo Ljubko, gde si druže, šta ima, šta radiš?" "Ćao drugari!!! Evo neke ribice pečem, baš sam mislio da ručam". Gledaju oni poniji u ribice, pa gledaju u Ljubka, gleda Ljubko i njih pa se nasmeši - "ajte drugari da podelimo ove ribice, biće dosta za sve!" Jao kako su se obradovali, povikaše "svaka čast Ljubko, baš si pravi prijatelj!" I njemu bilo milo, mnogo je lepo kad ručaš u društvu i podeliš, a ne bezveze da sediš sam.
Ručaše zajedno, smazaše one ribice dok si rekao čiča-miča i zaspaše slatkim snom. Kad su se probudili, već granulo sunce, zečevi se rastrčali kroz šumu, svi se probudili lepo. Kad se probudiš važno je da se odmah rastrčiš, može dan da pobegne i šta ćeš onda!
Pođoše poniji da još pečaju ribice, a Ljubko ponovo postavi mrežu da i on neku upeca. Al' ne ide mu... nekad nešto neće pa neće, tako ni Ljubku nisu htele ribice da dođu. Drugari samo pune kofice ribicama, a Ljubko ni jednu da ulovi! Tužan malo Ljubko, ostaće bez ručka, misli se...
Drugari poniji već naložili vatricu i peku ribice, a Ljubko još peca. "Ljubkoooo, družeeee, ajde da se ručaaaa", viču poniji! Jao kako je bio srećan Ljubko, kako se počeo smejati i veseliti! "Evo stižem drugari, čekajte meee!!"
Kakvi su carevi Jano ovi drugari poniji, sve hoće da podele! I Ljubko došao, i dali mu puno ribica da ruča iako ni jednu nije upecao, zato što su njegovi drugari mnogo dobri i zato što je i Ljubko njima dao ribice, sve su podelili mali prijatelji!
I veselili su se, i pevali, i pravili trikove, ma milina jedna! I sve dok mrak već nije prekrio šumu svu, i sve dok okice nisu počele da im se sklapaju, mali veseli poniji što lepo dele - svi su zadremali i ušuškali se da zajedno spavaju!
Eto ljubice moja, lepo i ti spavaj veliko, pametno dete moje!
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.
Stavi ih u koficu, pa izađe na livadu, lepo zapali vatricu, ribice stavi na ražanj (to ti je kao neki štap) i peče ih, cela šumica miriše! Odjednom nešto počne da šuska u grmlju.. šta li je sad, misli se Ljubko, taman da ručam kad se nešto rašuškalo. A ono, Jano, družina malih ponija pošla na izlet!"Ijaaaoo Ljubko, gde si druže, šta ima, šta radiš?" "Ćao drugari!!! Evo neke ribice pečem, baš sam mislio da ručam". Gledaju oni poniji u ribice, pa gledaju u Ljubka, gleda Ljubko i njih pa se nasmeši - "ajte drugari da podelimo ove ribice, biće dosta za sve!" Jao kako su se obradovali, povikaše "svaka čast Ljubko, baš si pravi prijatelj!" I njemu bilo milo, mnogo je lepo kad ručaš u društvu i podeliš, a ne bezveze da sediš sam.
Ručaše zajedno, smazaše one ribice dok si rekao čiča-miča i zaspaše slatkim snom. Kad su se probudili, već granulo sunce, zečevi se rastrčali kroz šumu, svi se probudili lepo. Kad se probudiš važno je da se odmah rastrčiš, može dan da pobegne i šta ćeš onda!
Pođoše poniji da još pečaju ribice, a Ljubko ponovo postavi mrežu da i on neku upeca. Al' ne ide mu... nekad nešto neće pa neće, tako ni Ljubku nisu htele ribice da dođu. Drugari samo pune kofice ribicama, a Ljubko ni jednu da ulovi! Tužan malo Ljubko, ostaće bez ručka, misli se...
Drugari poniji već naložili vatricu i peku ribice, a Ljubko još peca. "Ljubkoooo, družeeee, ajde da se ručaaaa", viču poniji! Jao kako je bio srećan Ljubko, kako se počeo smejati i veseliti! "Evo stižem drugari, čekajte meee!!"
Kakvi su carevi Jano ovi drugari poniji, sve hoće da podele! I Ljubko došao, i dali mu puno ribica da ruča iako ni jednu nije upecao, zato što su njegovi drugari mnogo dobri i zato što je i Ljubko njima dao ribice, sve su podelili mali prijatelji!
I veselili su se, i pevali, i pravili trikove, ma milina jedna! I sve dok mrak već nije prekrio šumu svu, i sve dok okice nisu počele da im se sklapaju, mali veseli poniji što lepo dele - svi su zadremali i ušuškali se da zajedno spavaju!
Eto ljubice moja, lepo i ti spavaj veliko, pametno dete moje!
Čiča miča i gotova priča, spavaj Jano.
Нема коментара:
Постави коментар